Gardijan o Gorbačovu -- razlozi za ponos i žaljenje

Gardijan u uredničkom komentaru o padu Berlinskog zida piše kao o okidaču potonjih istorijskih događaja: ujedinjenja Nemačke, kraja komunizma u Evropi, krvavog raspada Jugoslavije i propasti Sovjetskog saveza.

Proteklih dvadeset godina list međutim opisuje kao "Izgubljene decenije".

Bivši sovjetski lider Mihail Gorbačov, koga u Rusiji danas optužuju da je dao mnogo i isuviše jeftino, treba da bude ponosan time što je okrenuo tok istorije, piše Gardijan.

Milioni ljudi povratili su osnovne slobode, a neke zemlje nezavisnost izgubljenu tokom sovjetske okupacije.

Ali, Gorbačov, najzaslužniji zbog toga što je narodna revolucija prošla bez nasilja, danas slobodno može i da proklinje dan kada je Zapadu poverovao na reč da širenja NATO-a na istok neće biti.

Pad Berlinskog zida bio je jedinstvena prilika za nastanak neutralne istočne Evrope, širenje blagostanja i uspostavljanje trajnih demokratskih institucija.

Umesto toga, ocenjuje Gardijan, demokratska revolucija je na sovjetskim granicama ostala bez goriva.

Kapitalizam se proširio, ali se komunizam pretvorio u nacionalizam: u mnogim zemljama bivšeg Sovjetskog saveza sada je na delu nešto što bi se moglo nazvati autoritarni kapitalizam, navodi londonski dnevnik.

Milioni istočnih Evropljana, koji su očekivali rađanje nove zore, danas plaćaju tešku cenu nezaposlenosti i ekonomskog kolapsa, piše Gardijan.

Poljskoj i Mađarskoj, najbogatijim zemljama bivšeg sovjetskog bloka bila je potrebna čitava decenija da ekonomski stanu na noge, da bi poslednja globalna finansijska kriza zbrisala sve što je postignuto, ocenjuje dnevnik.

Tokom jedne kratke dekade, bio je otvoren prozor za reforme, koji je danas čvrsto zatvoren, a ako je ljudima i dalje do reformi, još im je više do toga da normalno radi centralno grejanje.

Kada se posle dve decenije svedu računi, zaključuje Gardijan, slika je pomešana: jedna imperija jeste nestala, ali nova era još nije ispunila očekivanja iz lude novembarske noći.

U Berlinu i o EU

Tajms izveštava da su boravak na manifestacijama u Berlinu evropski lideri iskoristili i za neformalne konsultacije o dve ključne nove funkcije u Evropskoj uniji predviđene Lisabonskim ugovorom -- evropskog predsednika i ministra inostranih poslova.

Iako Fredrik Rajnfeld, premijer Švedske, koja trenutno predsedava Unijom odbija da kaže koja su imena trenutno u opticaju, piše Tajms za lidere EU trenutni favorit za predsednika je belgijski premijer Herman Van Rompuj.

Budući da pripada stranci desnog centra i potiče iz manje članice, to otvara mogućnost da prvi evropski šef diplomatije postane sadašnji britanski ministar inostranih poslova Dejvidu Milibandu.

	Herman Van Rompuj - evropski predsednik?

Spekulacije da bi ovo mesto moglo da mu pripadne podgrejala je činjenica da je u ponedeljak iznenadno doputovao u Berlin, kako bi prisustvovao konsultacijama evropskih lidera, piše Tajms.

Kombinacija koja se takođe pominje je, nastavlja list, da holandski premijer Jan Peter Balenende bude predsednik, a Masimo D Alema, bivši šef italijanske diplomatije, ministar spoljnih poslova Unije.

Rajnfeld je najavio da će nakon konsultacija sazvati evropski samit na kojem će imenovanja biti utanačena, a posebno je, ističe Tajms, upozorio Francusku i Nemačku da ne nameću uzajamno dogovorena rešenja.

Čaves i Kolumbija

Svi dnevnici na spoljnopolitičkim stranama izveštavaju o zatezanju odnosa između Kolumbije i Venecuele, čiji je predsednik Ugo Čaves poručio svojim vojnim komandantima da se pripreme za "sto godina rata".

"Ako želite mir morate da budete spremni i na rat", citira Fajnenšel tajms reči venecuelanskog lidera i, kako dodaje, nekadašnjeg tenkiste, zbog kojih je Kolumbija zatražila zaštitu od međunarodne zajednice.

	Ugo Čaves

List piše da Čaves strahuje od invazije na svoju naftom bogatu zemlju posle odluke kolumbijskih vlasti da Sjedinjenim državama dozvole razmeštanje u sedam vojnih baza na svojoj teritoriji.

Vlasti u Bogoti i Vašington kažu da Čavesova strahovanja nemaju osnova, jer je vojni sporazum postignut radi borbe protiv trgovaca drogom i marksističke gerile.

Iako je niz incidenata u poslednje vreme pojačao napetost između dva latinoamerička suseda, posmatrači ukazuju da je i ranije bilo incidentnih situacija koje su izglađene i da je izbijanje rata između Kolumbije i Venecuele malo verovatno, piše Fajnenšel tajms.