Oana Lundžesku Dopisnik BBC-ja iz Brisela

	Glasačke kutije u Irskoj

Velike nade lidera EU, naime, propratile su potpisivanje reformskog ugovora decembra 2007. godine u Lisabonu.

Međutim, proces koji je doveo do potpisivanje tog ugovora počeo je čitavih sedam godina ranije, na samitu Unije u Larkenu kraj Brisela; tada je pokrenuta rasprava o tome kako da institucije EU budu demokratičnije i pristupačnije "običnim ljudima", odnosno stanovnicima zemalja-članica EU.

Čak i Bler optimista

Niko u to vreme nije znao koliko će dug biti put do reformi, ni koliki će im otpor pružiti upravo oni kojima taj dokument treba da služi.

U decembru 2001. godine, čak i tadašnji britanski premijer Toni Bler je zvučao zadovoljno:

	Toni Bler

"Čvrsto sam uveren, kao i mnogi drugi, da nam sve više ide u korist stav da Evropa svakako treba tešnje da sarađuje, i da je to u interesu naših građana... Ali da treba da se odvija kroz približavanja zemalja, a ne na osnovu neke federalne super-države", rekao je tada Bler.

EU je stoga organizovala konvenciju - radnu grupu bez presedana - u kojoj su bili zastupljeni delegati iz tadašnjih i iz budućih članica Unije, kako bi se formulisao tekst reformskog ugovora.

Na čelu konvencije bio je velikan francuske politike Valeri Žiskar Desten, koji je insistirao da rezultat zajedničkog rada treba da bude nazvan pompezno - Ustav EU.

U junu 2003. godine, on je saopštio da je posao završen, i izrazio nadu da će Ustav "nadživeti svoje neprijatelje i ploviti otvorenim morem".

Plovidba Titanika

Ustavni tekst i jeste zaplovio, ali je plovidba više podsetila na prvo prekookeansko putovanje broda Titanik.

	Tekst evropskog Ustava

Lideri EU, duboko podeljeni oko Iraka, nisu mogli da se dogovore oko toga kako da podele vlast između malih i velikih zemalja članica Unije.

Tako je Ustav, napisan da bi proširena Evropa bolje funkcionisala, potpisan u Rimu tek u oktobru 2004. godine, i to nakon što je broj članica EU skoro udvostručen.

Uz zvuke Betovenove "Ode radosti", evropski Ustav je uveo funkciju predsednika EU, sa dugim mandatom, i povećao ovlašćenja koordinatora spoljne politike - kako bi se evropski glas bolje čuo u svetu.

Ujedno je promenio način odlučivanja, dao manje prava članicama na veto, a veća prava evropskom parlamentu i parlamentima zemalja članica.

Odbijanje Holanđana i Francuza

Međutim, 2005. godine, na dva referenduma u dva meseca, Francuska i Holandija su odbacile Ustav - u klimi zabrinutosti za budućnost privrede i nacionalnog suvereniteta.

	Potpisivanje evropskog Ustava

U sledećih više od godinu dana, lideri EU su se povukli i "razmišljali", a tekst Ustava je stavljen "na led", u iščekivanju "promene okolnosti".

Promena je nastupila 2007: perspektiva privrednog razvoja je bila nešto bolja, a na položaje kancelara i predsednika izabrani su Angela Merkel u Nemačkoj i Nikola Sarkozi u Francuskoj. U novim okolnostima, oživela je rasprava o ustavnim reformama EU.

Na proslavi 50. rođendana Unije, originalni evropski Ustav je tako proglašen "mrtvim", a potom je, nekim čudom, "oživeo" u Lisabonu; istina, bez starog imena, strukture i simbola - sada se zove prosto Lisabonski ugovor - ali su ključne reforme sistema po kome će funkcionisati Unija u njemu ostale manje-više netaknute.

Međutim, nakon negativnog odgovora irskih birača, sudbina tog dokumenta ostaje neizvesna, a Unija se - prema mišljenju analitičara - nalazi na samoj ivici duboke političke krize.